AUTOR: BORIS DEŽULOVIĆ


Do­bro­do­šla, ne­rad­nič­ka dje­co sa sje­ve­ra, na Ostr­vo zlat­ne mla­de­ži, do­bro­do­šli u Hr­vat­sku, na Ar­hi­pe­lag de­bi­la.
Moj pri­ja­telj De­bil ima še­zde­set go­di­na i unu­ka od se­dam­na­est go­di­na. Zla­to dje­do­vo, ka­ko i pri­li­či se­dam­na­e­sto­go­di­šnjem bil­me­zu bez po­prav­nih is­pi­ta i pa­met­ni­jeg po­sla, ci­je­lo je lje­to pro­veo no­se­ći flu­o­ro­scent­ne ze­le­ne i pla­ve na­ru­kvi­ce, ba­u­lja­ju­ći od fe­sti­va­la do par­ti­ja, pa od par­ti­ja do fe­sti­va­la, tek s vre­me­na na vri­je­me ja­vlja­ju­ći dje­du De­bi­lu da je ostao bez pa­ra na na­ru­kvi­ci. Djed De­bil, ja­sno, ne­ma pu­no nov­ca, ali za unu­ka se uvi­jek na­đe, pa se na­šlo i pri­je ko­ji dan, kad se zla­to dje­do­vo ob­re­lo u Ši­be­ni­ku, pro­gla­siv­ši lič­ni ban­krot i oti­šav­ši s dru­štvom na obli­žnji Obo­njan.
Ni­je moj pri­ja­telj De­bil ni znao da na ostr­vu Obo­nja­nu ima išta da se ta­mo tro­ši no­vac, a ka­mo­li da ta­mo po­sto­ji ci­je­li je­dan ras­ko­šni kom­pleks sa spa cen­trom i vel­ne­som, đa­ku­zi-ba­ze­ni­ma, sa­u­na­ma, kli­ma­to­va­nim ša­to­ri­ma, di­zaj­ner­skim re­sto­ra­ni­ma, landž-ba­ro­vi­ma i open-er klu­bo­vi­ma, luk­su­zni ri­zort u ko­ji se ne mo­že ni ući ako ne pla­tiš sto­ti­nu ku­na.
Ni­kad djed De­bil ni­je čuo da se za ne­ko dal­ma­tin­sko ostr­vo pla­ća ula­zni­ca, a ka­mo­li da se ula­zni­ca pla­ća za oto­čić Obo­njan kraj Ši­be­ni­ka.
Ta­ko je moj pri­ja­telj De­bil sa­znao da je na Obo­nja­nu otvo­ren ri­zort za bo­ga­te mla­de par­ti­ja­ne­re, zlat­nu mla­dež s in­sta­gra­ma što se kur.i pri­vat­nim he­li­kop­te­ri­ma, fe­ra­ri­ji­ma, ma­se­ra­ti­ji­ma, pent­ha­u­si­ma, cr­nim pan­te­ra­ma i fran­cu­skim šam­panj­cem, pa fo­to­gra­fi­ja­ma di­vljih par­ti­ja s Mal­di­va, Sej­še­la, Fi­dži­ja i Obo­nja­na sku­plja­ju laj­ko­ve osli­na­vlje­ne si­ro­ča­di tran­zi­ci­je, što sa­mo ulaz u Nji­hov Svi­jet pla­ća sto­ti­nu ku­na.
Ta­ko je, ukrat­ko, moj pri­ja­telj shva­tio da je De­bil.
Moj pri­ja­telj ni­je je­di­ni: on je pri­pad­nik ple­me­na De­bi­la, je­dan od se­dam hi­lja­da iz­vi­đa­ča i ak­ci­ja­ša – ra­snih, zdra­vih, mla­dih i sna­žnih de­bi­la ko­ji su pri­je če­tr­de­set go­di­na, ras­po­re­đe­ni u sto­ti­nu i pe­de­set omla­din­skih rad­nih bri­ga­da, od 1971. do 1988. pu­nih se­dam­na­est go­di­na ne sa­mo bes­plat­no kr­či­li, či­sti­li, sje­kli, ci­je­pa­li, kram­pa­li, ko­pa­li, to­va­ri­li, te­gli­li, vu­kli, sla­ga­li, mi­je­ša­li, zi­da­li i rm­ba­či­li, ne­go se i ži­vi lo­mi­li tra­že­ći ve­zu da uop­šte upad­nu na Sa­ve­znu omla­din­sku rad­nu ak­ci­ju Ostr­vo mla­do­sti. Je­dan od se­dam hi­lja­da De­bi­la u ko­šu­lja­ma s Če Ge­va­rom i Dži­mi­jem Hen­drik­som ko­ji su ma­lo, pu­sto i ne­na­se­lje­no ostrv­ce pu­no ma­ki­je i zmi­ja pre­tvo­ri­li u ljet­ni san sva­kog hr­vat­skog iz­vi­đa­ča, na ko­jem će tih go­di­na vi­še od sto­ti­nu hi­lja­da kli­na­ca iz svih kra­je­va Hr­vat­ske uz lo­gor­sku va­tru i gi­ta­ru shva­ti­ti mark­si­stič­ki kon­cept dru­štva u ko­jem ne­ma Bo­ga, ali ima Ra­ja.
Da­lje je sve išlo ona­ko ka­ko već isto­ri­ja hr­vat­skih De­bi­la ina­če ide: kad je iz­vi­đač­ki raj na Obo­nja­nu za­vr­šen, kad su De­bi­li bes­plat­nim ra­dom ure­di­li pla­že, sta­ze i lo­go­re, kad su sa­gra­đe­na igra­li­šta, objek­ti, am­fi­te­a­tar, spre­mi­šte za mi­li­on li­ta­ra vo­de i dva pri­sta­ni­šta, za ju­go i za bu­ru, i kad je po­lo­žen pod­vod­ni kabl za op­slu­ži­va­nje ostr­va elek­trič­nom ener­gi­jom, do­šla je – Hr­vat­ska Dr­ža­va.
Hr­vat­ski su­do­vi su Ostr­vo mla­do­sti od­u­ze­li Sa­ve­zu iz­vi­đa­ča Hr­vat­ske i klin­ci­ma s pla­vim ma­ra­ma­ma, pa ga uru­či­li Gra­du Ši­be­ni­ku i nje­go­vim ha­de­ze­ov­skim po­gla­va­ri­ma... Ovi su ga, ra­zu­mi­je se, od­mah da­li u ono, ka­ko se to ta­da go­vo­ri­lo, jav­no-pri­vat­no part­ner­stvo s ne­kim ko­njo­kra­di­ca­ma i pa­u­er­pon­dži­ja­ma, oni su pak po­žu­ri­li da prd­nu u ča­bar i osta­ve im mi­li­on­ske du­go­ve, a Grad je te du­go­ve na­mi­rio pre­da­ju­ći Obo­njan na če­tr­de­set­tro­go­di­šnju kon­ce­si­ju ne­ka­kvom bri­tan­skom, ka­ko se to sad ka­že, in­ve­sti­to­ru, ko­ji je raj­sko dal­ma­tin­sko ostr­vo s ci­je­lom in­fra­struk­tu­rom, me­di­te­ran­skim ra­sti­njem i bla­gom pred­u­zet­nič­kom kli­mom na kra­ju pre­tvo­rio u pre­sti­žnu glam­ping de­sti­na­ci­ju za bo­ga­te mla­de svi­ra­če kur.u, po­bjed­ni­ke bje­lo­svjet­skih osta­vin­skih ras­pra­va.
Ni­je, eto, moj pri­ja­telj De­bil ni znao što je to glam­ping, „gla­mu­ro­zni kam­ping”, ka­ko mu je u no­vi­na­ma ob­ja­snio port­pa­rol no­vo­o­sno­va­ne kom­pa­ni­je „Obo­njan Ri­vi­je­ra”: „eko-fren­dli ko­stim-di­zaj­ni­ra­ni si­stem smje­štaj­nih je­di­ni­ca“ sa di­zaj­ner­skim šum­skim ku­ći­ca­ma i luk­su­znim ša­to­ri­ma ga­da­fi­jev­ske iz­vi­đač­ke ško­le, u ko­ji­ma pri­šta­va „še­i­čad i oli­gar­ščad” no­će­nje pla­ća sto­ti­nu eura.
Či­ta ta­ko moj pri­ja­telj, ve­te­ran omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja Ostr­vo mla­do­sti se­dam­de­set i ne­ke, ka­ko port­pa­rol bri­tan­skog in­ve­sti­to­ra u no­vi­na­ma po­zi­va bje­lo­svjet­sku zlat­nu mla­dež da ve­že ća­ći­ne jah­te za Ostr­vo mla­do­sti, da u spek­ta­ku­lar­nom ka­me­nom am­fi­te­a­tru na dje­vi­čan­skoj pla­ži par­ti­ja s naj­bo­ljim svjet­skim di-dže­je­vi­ma - na pla­ži da­kle ko­ju je De­bil go­lim ru­ka­ma bes­plat­no ure­đi­vao, u am­fi­te­a­tru ko­jeg je De­bil go­lim ru­ka­ma bes­plat­no gra­dio, ka­ko bi nje­go­va dje­ca i nje­go­ve dje­ce dje­ca ima­la raj­sko ostr­vo za pet­na­est da­na bes­plat­nog lo­go­ro­va­nja na mo­ru.
Či­ta moj pri­ja­telj ka­ko je, eto, sve bes­plat­no gra­de­ći ljep­ši i pra­ved­ni­ji svi­jet – go­lim ru­ka­ma di­žu­ći iz mo­ra ostr­vo za rad­nič­ku dje­cu sa sje­ve­ra – na kra­ju sa­gra­dio Za­bra­nje­no ostr­vo, ži­com ogra­đe­ni taj­kun­ski ri­zort na ko­jem će bo­ga­ti stra­ni in­ve­sti­to­ri uzi­ma­ti pa­re bo­ga­toj stra­noj in­ve­sti­tor­ča­di, a unu­ci gra­di­te­lja i dje­ca rad­nič­ke dje­ce sa sje­ve­ra pla­ća­ti da iz šu­mar­ka, sa si­gur­ne uda­lje­no­sti, dr.aju na nji­ho­ve pre­pla­nu­le kur.ice.
I shva­ti­ti ka­pi­ta­li­stič­ki kon­cept dru­štva u ko­jem, isti­na, ima Bo­ga, ali je Raj pod če­tr­de­set­tro­go­di­šnjom kon­ce­si­jom.
Do­bro­do­šla, ne­rad­nič­ka dje­co sa sje­ve­ra, na Ostr­vo zlat­ne mla­de­ži, do­bro­do­šli u Hr­vat­sku, na Ar­hi­pe­lag de­bi­la.
www.bu­ka.com